У јучерашњој објави "Како су се 1990. године понашали насљедници Титових партизана, а како насљедници Дражиних четника?", написао сам да нисам забиљежио ниједан примјер подршке, познатијих Срба-комуниста, свом народу током његовог одбрамбеног организовања у БиХ. Такође сам написао да се, на тим изборима 1990. године, наш народ опредијелио за Србе на чијим су скуповима пјеване пјесме попут оне најпознатије: "Од Тополе, од Тополе, па до Равне горе, све су страже, све су страже, ђенерала Драже", те да сам говорио на тим скуповима и доживљавао аплаузе и овације. У наведеној објави написао сам и да су Срби-комунисти почели дизати главе након што су мобилисани, у рату; да им је положај ојачан доласком у српске јединице официра ЈНА, бивших комуниста и симпатизера петокраке, те да је тада почело и стварање опозиционог политичког "фронта" против Срба-прочетнички настројених.

Како сам се, као један од пионира националног организовања Срба у БиХ а у рату и као борачки министар у Влади Републике Српске, поставио у таквој ситуацији?

Био сам за српску слогу, апсолутно увјерен да ниједан проблем није нерјешив, а да је потреба одбране Срба и Републике Српске много важнија и од партизана, и од четника, и од свих прича из Другог свјетског рата. Држао сам се тога на сваком мјесту, у сваком тренутку, и у сваком разговору. И сада тако мислим.
Наравно да се о свакој теми може и треба разговарати, па и о теми четника и партизана, али никада науштрб српске слоге и Републике Српске.

(Доктор Драган Ђокановић, 05. 12. 2024)